СлабовидящимСлабовидящим

Людмила Кутянова (Айтуганова)

(6.11.1953 – 2.08.2008)

Людмила Кутянова (Айтуганова)

Удмурт лулчеберет понна Людмила Дмитриевна кык нимын тодмо: Айтуганова луыса со пыриз удмурт литература тодосэ, Кутянова нимын – удмурт кылбуран дуннее. Кыкез ик ужан ӧръёсыз синмаськымонэсь но адӟем карымонэсь. Людмила Кутянова Ашальчи Окиен мытэм ӧрез азьланьтэ, яратондэ, улонысь ас интыдэ утчан малпанъёссэ. Кылбуретаз со пӧртэм темаосты усьтэ, но ваньмыз соос полэстӥсько яратонлы сӥзем чуръёс борды.

1980-тӥ аръёс: Нырысетӥ сборникъёс. 1971-тӥ арын Людмила Кутянова Удмурт кун университетэ дышетскыны пыриз. Нош 1976-тӥ арын, дышетсконзэ йылпумъямез бере, Удмуртиысь писательёслэн союззы дэмла солы поттыны кылбур бичет. Озьыен, 1980-тӥ арын «Чагыресь пилемъёс» нимын Л. Кутяновалэн нырысетӥ бичетэз потӥз.

Татын тужгес но быгатыса возьматэмын кышномурт но пиосмурт кусыпъёс. «Со кусыпъёс, зэмос улонын сямен ик, та книгаысь лирической геройлэн улоназ но огшорыесь но капчиесь ӧвӧл, соос шуген кылдо, юнмало, трос полэс ӟугаськемын», – пусъе А. А. Ермолаев та бичетлэн азькылаз. Со сяна, лирической героиня ас азяз но, гажанэз азе но пуктэ туж бадӟым ужпумъёс, кудъёссэ соос ваче кулэ быдэстыны.

     Тон бадӟым, тон укыр бадӟым:
     Паськытэсь пельпумад пилемъёс шутэтско,
     Йырсияд шундылэн сиосыз ватӥсько,
     Пыд улад сьӧд тэльёс шонасько…

Кылбур бичетын озьы ик нимысьтыз инты басьтэ граждан лирика. Автор данъяськыса вазиське аслаз даурезлы, вакытэзлы, шуныт кылъёсын вера аслаз быръем ужан ӧрез сярысь.

Яратон темаез Людмила Кутянова азьланьтэ «Ваче син» (1986) бичетаз. Но таяз учыре та тема лыдӟисьёслы мукет палыныз берыктӥське: лирической героинялэн яратонэз азьло герӟаськемын ке вал гажанэзлэн мылкыдъёсыныз, «Ваче син» бичетын яратонэз ыштон яке шедьтон ӵемгес валчеясько героинялэн аслаз сямъёсыныз, ужъёсыныз.

Та бичетын секыт тылож аръёсы троссэ чидам нылкышно но секытлы, куректонлы сётскисьтэм анай образъёс висъясько. Людмила Кутяновалэн чуръёсаз шараяське войналэн быдэс улон ӧрез тугам-быдтэмез.

1991-тӥ ар: «Со аръёс». Куинетӥ бичетэ кылбуръёс сяна пыриз на «Со аръёс» поэма. Азьвыл потэм сборникъёсаз сямен ик, татын но валтӥсь темаез луэ яратон. Но таиз яратон – эрико. Лирической героиня дӥсьтыса шарая ни дунне шоры мукет сямен, мургес учкыны кутскемзэ. Со уг кышка ни гажанэзлэн куштэмезлэсь, уг кайгыры солэн лек кылъёсыз понна, ассэ ачиз ултӥяса уг возьы. Озьыен со ачиз радъя ни аслэсьтыз улонзэ, аслэсьтыз яратонзэ. Бичетын анайлык тема муромытӥське. Л. Д. Кутянова понна анайлык – со, одӥг ласянь, нылкышнолэн шудэз; мукет ласянь – со улонлэсь азинсконзэ возьматон. Кылбурчилэн верамезъя, нылпи вордӥське анай-атайёслэсь мытэм ужзэс азинтон но шудо улон понна.

Поэтика ласянь учконо ке, солэн кылбуръёсаз бадӟым инты басьтэ чеберлыко деталь, чыры-пыры арбериос пыр лул-сюлэмлэсь курадӟонзэ возьматон (зундэс, укно, погмам кышет, сӧсырмем бубыли).

Кылбурчи – тодосчи. 1995-тӥ арозь Людмила Кутянова ужаз Россиысь наукаосъя академилэн Урал люкетысьтыз историяя, кылъя но литературая Удмурт институтаз. Со вискын ик заочно дышетскиз Москваысь Дунне литературая институтлэн аспирантураяз. Дышетсконзэ йылпумъяса, Л. Айтуганова кык монография поттэ: «Удмуртское стихосложение: вопросы формирования и развития» (1992) но «Сюлэмысен кутске кырӟан. Николай Байтеряковлэн кылбуръёсыз» (1998). Со сяна, Николай Байтеряковлэсь пӧртэм аръёсы потэм кылбуръёссэ огазеяса, кык кылын «Жин азвесь крезьгурен = Серебряная мелодия» бичет (2003) поттэ. Берло аръёсы критик луыса «Кенеш» журналын ужаз, огдыре «Вордскем кыл» журналын тыршиз.

Журналъёсын ужакуз но Людмила Кутянова озьы ик азьланьтэ кылбур гожъян удыссэ. 1997-тӥ арын со пизэ армие келя, та аре ик «Рекрут анайлэн кылан-буранъёсыз» цикл гожтэ, кудӥз аспӧртэмлыко шӧдон луиз, малы ке шуоно пиез Чечняе шедиз. Кык ар ӵоже (1997–1999) Л. Кутянова гожтэ на эшшо кӧня ке кылбур, кытын кисьтэ пиез сярысь сюлмаськонъёссэ, куректонзэ.

Л. Кутяновалэн кылбуретэзлэсь азинскемзэ (эволюцизэ) эскерыса, О. Кузнецова но В. Шибанов тазьы гожтӥзы. Нырысетӥ «Чагыресь пилемъёс» бичетаз нылкышно дунне феномен кадь возьматэмын ке но, отысь лирической героиня туж юн герӟаськемын ай воргорон дуннеен (нылмурт понна пиосмурт «пыкет» луэ): кыкетӥ «Ваче син» книга возьматӥз героинялэсь палэнысь «пыкеттэк», аслаз узыр пуш дуннеез бордын возиськыны быгатэмзэ. Нош куинетӥ «Со аръёс» книгаын со ачиз пӧрме «пыкетлы», кудӥз борды кыстӥське но возиське пиосмурт.

Людмила Дмитриевна Кутяновалэн пӧртэм удысъёсын тыршемез «Удмурт Элькунысь лулчеберет удысысь дано ужась» нимын пусъемын (2001), со луиз Ашальчи Оки нимо премилэн нырысетӥ лауреатэз.

(Ольга Тураева, Любовь Федорова)

Ludmila Kutjanova (Ajtuganova)

(6.11.1953 – 2.08.2008)

She is known as Ajtuganova in the study of literature and famous as Kutjanova in udmurt poetry. She proved her talent on the traditions of the first udmurt poetess – Ashalchi Ocki. Ludmila Kutjanova develops her artistic pursuit and suggests her readers to think of different themes that always come across the main concept that is love.

1980-s: First books. In 1976 Ludmila Kutjanova graduated from the faculty of Udmurt philology of the Udmurt state university. The same very year the Union of writers of Udmurtia offered to publish a book with her own poems. Thus in 1980 the first collection «Chagyres hpilemjos» («Blue clouds») appeared. The biggest place is devoted to love and intricate relationship between a man and a woman. The lyrical heroine does not lose her heart immediately but her sense grows during the life experience. Besides she, the young girl, has a big aim that should be achieved by both her and her sweetheart. The character adores and worships her beloved man. Also civil poetry is depicted brilliantly in the book. The author shows much respect to her contemporaries.

Love theme endures in the second book «Vache shin» («Face to face») which was published in 1986. In the first collection of the poems the lyrical heroine falls in love due to man’s attention and in the second one the spring or the end of a feeling is influenced by the girl’s character and behavior.

There is an image of a morally strong woman who firmly has gone through the hardest days of the war and a bright image of able-to-bear-everything mother is depicted masterly.

1991: «So aryos» («Those years»). In the third collection of poems the love theme dominates again. But this sense is free now. The heroine reveals her inner world, and is not afraid of being abandoned any more. What is more, she realizes it is necessary to taste grief to understand and appreciate happiness, to distinguish a white color better comparing it to a black one. So at this period of her life she independently solves complicated questions and builds life all by herself.

The image of a mother is developed in the third book. Motherhood is first of all a big fortune, and happiness is giving a birth to a new life. A child is a successor to embody his parents` beginnings.

After 1991: Literary critic. Before 1995 Ludmila Kutjanova worked in the Udmurt research institute and at the same time studied by correspondence in the Institute of world literature in Moscow. The harvest of that period is two monographs «The Udmurt versification: formation and development issues » («Удмуртское стихосложение: вопросы формирования и развития») (1992) and «A song comes from heart: Nikolay Bajteryakov’s poems» («Сюлэмысен кутске кырзан: НиколайБайтеряковлэн кылбуръёсыз» («Песня рождается в сердце: О стихотворениях Н. Байтерякова») (1998). She assembled bilingual collection of all the Nikolay Bajteryakov`s poems: «Жин азвесь крезьгурен = Серебряная мелодия»(«The silver melody») (2003). In the periodical press appeared her analysis on the state of the current udmurt literature.

In 1997, when she sees her son off to the army the poetess creates a cycle of poems «Рекрут анайлэн кылан-буранъёсыз» («Poems of a recruit’s mother»). Within two years (1997–1999) she goes on the theme unbosoming her child.

In 1994 Ludmila Kutjanova became the first Ashalchi Oki prize-winner. In 2008 the talented poetess and literary critic passed away due to serious illness.

Lyudmila Dmitrijevna Kutyanova

(6.11.1953 – 2.08.2008)

Lyudmila Dmitrijevna Кutyanova az udmurt kultúrában két névvel ismert: mint Ajtuganova az irodalomkritikában és mint Kutyanova az udmurt költészetben. Mindkét irányában ő mesterséges volt. Lyudmila Kutyanova Asalcsi Okinak, az első udmurt nő költőnek, hagyományát folytatja: szerelmet, az életben helyet kereső gondolkodások. A költészetében Lyudmila Dmitrijevna különböző témákat kinyitja, de mindig szerelemhoz jött.

1980 – os évek : Az első gyűteménye. 1976 – ban Lyudmila Kutyanova az Udmurt Állami Egyetemen Filológiai Karot végezte el és ebben az évben is Az Udmurt Írószövetség az ő versgyűteményét döntött kiadni. Igy 1980 –ban költő az első „A kék felhők” (“Чагыресь пилемъёс”) cimű versgyűteményét kiadta. Szerelem, nő és férfi között nehéz kapcsolatok – ezek a témak többek a gyűteményben és mindig lirai hősnő szivén felmerülnek és erősebb lesznek. Ezen kivül lirai hősnő a szeretőjét imadja és nagy célokat megállapitja, amelyiket együtt kell elerésni. Ebben a gyűteményben polgari lirika is elkülönit.

Szerelem témát Kutyanova a masodik gyűteményében is továbbit (“Szemtől szemben” – “Ваче син”). De ha az első gyűteményben a lirai hősnő szerelme hangulattal, a szerető cselekvésével kapcsolatban van, ebben a szerelem születése és az elvesztése a lirai hősnő jellegétől függ.

Itt haboru nehézségeket átmentő erős és türelmes anya képe megjelenik.

1991: „Ezek az évek” („Со аръёс”). A harmadik gyűteményben is szerelem a fő témája. Visszont szabad szerelem. A lirai hősnő merészen a belső világat kinyitja. Ő nem fél elhagyott lenni, nem fél a szerető csunya szavaiktól is. Ezen kivül a lirai hősnőnek értető már, hogy a szomoruságnélkül nincsen boldogság. Igy ő maga keresi a nehezségekből kijáratokat, maga épit az életét.

Ebben a kötetben az anya képe nyitva van. Az anyaság ez a nagy boldogság, az élet folytatása. Gyerek a szölök dolgait továbbitja.

1991 után: irodalmi kritik. 1995-ig Lyudmila Kutyanova az Udmurt Kutató Intézetben dolgozott és közben Moszkvai világirodalmi Intézetben tanult. A tanulás eredménye: „Az udmurt vers kérdesei kialakulásának és fejlődésének” („Удмуртское стихосложение: вопросы формирования и развития”) (1992) és „A dal a szivben megszületett: Nikolaj Bajteryakov versei” („Сюлэмысен кутске кырзан: Николай Байтеряковлэн кылбуръёсыз”) 1998. Ő készitette két nyelvű N. Bajteryakovnak minden termékéből gyűteményt “Ezüst Dallam” (“Жин азвесь крезьгурен”) 2003. Az időszaki sajtón a mai udmurt irodalmi állapotot elemezett. Ezen kivül költő nő továbbra is verseket irta. 1997-ben Lyudmila Kutyanova fiat a hadseregbe elkisértette és egy vers ciklust készitette: “Рекрут анайлэн кылан – буранъёсыз “ , amiben a rossz előerzése van a fiáról, ő „a forró pontban” volt. Két éven belül (1997–1999) ő még néhany verseket megirta, amelyikben is a gyermekért érzéseit kinyitja.

1994 – ben Lyudmila Dmitrijevna Kutyanova az Asalcsi Oki nevű dijat kapta. 2008 – ban költőnő és irodalmi kritik nehéz betegsége után meghalt.

(Марина Шарыпова)

Людмила Кутянова (Айтуганова)

(6.11.1953 – 2.08.2008)

В удмуртской культуре Людмила Дмитриевна известна под двумя именами: как Айтуганова она вошла в литературоведение, а как Кутянова – в удмуртскую поэзию. В обоих направлениях она проявила свой талант и мастерство. Людмила Кутянова является продолжателем традиций первой удмуртской поэтессы – Ашальчи Оки. Она органично развивает её духовные устремления и художественные поиски. В своих стихотворениях Людмила Дмитриевна предлагает читателям свои размышления на разные темы, но все они смыкаются на перекрёстке с названием «любовь», где решается проблема личности на уровне интимных коллизий.

1980-е гг.: Первые сборники. В 1976 году Людмила Кутянова окончила филологический факультет Удмуртского государственного университета, и в этом же году Союзом Писателей Удмуртии было предложено выпустить её книгу стихов. Так в 1980 году поэтесса выпускает первый сборник «Чагыресь пилемъёс» («Голубые облака»). Большое место занимает тема любви, непростых взаимоотношений мужчины и женщины. Эти чувства в сердце лирической героини, как и в реальности, возникают не спонтанно, они зарождаются и крепнут, проходя через тернии и ухабы жизни. Кроме того, лирическая героиня, молодая девушка, ставит как перед собой, так и перед своим возлюбленным достаточно высокую планку, которую они должны совместно достичь. Любимого человека она возвышает, боготворит. В данном сборнике особое место занимает и гражданская лирика. Автор проявляет своё уважение к современности и большую любовь к своей профессиональной среде.

Тему любви Людмила Кутянова продолжает в сборнике «Ваче син» («С глазу на глаз»), который вышел в 1986 г. Но в этом случае данная тема оборачивается к читателям другим ракурсом: если в первом сборнике любовь лирической героини была связана с настроением, действиями возлюбленного, то здесь зарождение либо потеря любви напрямую зависит от характера лирической героини, её поступков.

В данном сборнике появляется образ женщины, прошедшей через все трудности годов войны, и не поддающейся тяготам и невзгодам жизни матери. Одной из главных причин её этих лишений является война, изменившая всё русло обыденной жизни.

1991: «Со аръёс» («Те годы»). В третьем сборнике снова главенствует тема любви. Но теперь эта любовь свободная. Лирическая героиня смело раскрывает свой внутренний мир, она не боится быть брошенной своим возлюбленным, не пугается его скверных слов, не унижается перед ним. Кроме того, лирическая героиня понимает уже, что, не почувствовав горя, нельзя понять сущность счастья, не увидев чёрного, – узнать белое. Таким образом, на данном этапе она самостоятельно ищет пути выхода из сложной жизненной ситуации, следовательно, сама является строителем своей жизни.

В этом сборнике шире раскрывается образ матери. Материнство – это, во-первых, огромное счастье, а, во-вторых, это продолжение жизни. Ребёнок является продолжателем начатых родителями дел.

После 1991: Литературовед. До 1995 года Людмила Кутянова работала в Удмуртском научно-исследовательском институте и параллельно заочно училась в Москве в Институте мировой литературы. Плодами этой учёбы стали две монографии: «Удмуртское стихосложение: вопросы формирования и развития» (1992) и «Сюлэмысен кутске кырзан: Николай Байтеряковлэн кылбуръёсыз» («Песня рождается в сердце: О стихотворениях Н. Байтерякова», 1998). Составила двуязычный сборник всех опубликованных поэтических произведений Н. Байтерякова «Жин азвесь крезьгурен = Серебряная мелодия» (2003). В периодической печати выступала с анализом современного состояния удмуртской литературы.

Кроме того, поэтесса продолжает писать стихи. В 1997 году, в год проводов сына в армию, Людмила Кутянова создаёт цикл стихов «Рекрут анайлэн кылан-буранъёсыз», который явился неким предчувствием того, что её сын может попасть в горячие точки. И в течение двух лет (1997–1999) она пишет ещё несколько стихотворений, где изливает душу, переживания о своём чаде, которого на долгие два года армия отлучила от материнского крыла.

В 1994 году Людмила Дмитриевна Кутянова стала первым лауреатом премии имени Ашальчи Оки. В 2008 г. поэтесса и литературовед после тяжёлой болезни ушла из жизни.

(Ольга Тураева, Любовь Федорова)